...više sreće drugi put...

U mom okruženju u poslednjih godinu dana radjaju se bebe.Nisam ljubomorna, nemojte pogresno da me shvatite, samo se ponekad zapitam zasto nakon godinu i po, nakon brojnih intervencija, nakon gomile lekova, gomile iskidanih zivaca i mora prolivenih suza nikako u mom zivotu da se pojave te dve crvene crte.Teše me ... desiće se kad bude vreme.teše me...desiće se kad se budeš najmanje nadala.A šta ja da radim sa svojom željom?Šta ja da radim sa svojim snom?

Tako je bilo i ovaj put.......

Nakon 6 dana kašnjenja počela sam da se nadam.Oboje smo imali osmeh na licima.Oboje smo se zanosili maštanjima.Oboje smo „sedeli na iglama“ da nam se pojave te dve crvene crte.Dve crvene crte koje bi napokon dale nešto opipljivo iz naše ljubavi.

Subota...Ivanjdan...7 sati ujutru...đavo mi nije dao mira....odlazim u kupatilo, vadim test, uradim ga....i onda opet razočarenje...jedna crta....

Tešim sebe možda je još uvek rano, možda je trebalo da sačekam, možda...uvek to možda mi pokvari sve...

Vraćam se u krevet, naslonim glavu na njegovo rame, i prošaputam, nema bebe....

Zagrlio me je , poljubio i tiho rekao: biće ljubavi, biće .... možda je jos rano...

Popodne, vrućina, tusiram se i vidim vodu roze boje...gotovo je...dobila sam...nema je...nema je ni ovaj put...

Ponekad se osećam kao da sam deo nagradne igre...ali da ja svaki put izvučem ono: više sreće drugi put....